U principu položaj stranaca u postupku pred srpskim sudom morao bi biti izjednačen sa položajem domaćih državljana, bez diskriminacije.
Strani državljani uživaju pojedina subjektivna prava , te se smatra da slobodan pristup sudu predstavlja ljudsko pravo koje je dostupno svim subjektima prava , pa i strancima . Stranačka sposobnost je sposobnost lica da bude nosilac procesnih ovlašćenja i dužnosti, a procesna sposobnost preduzimanje punovažnih procesnih radnji u postupku. Član 79 Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja određuje zemlju čije pravo odgovara na pitanje ima li strano fizičko i pravno lice te sposobnosti. Ovaj član za fizička lica prihvata kriterijum državljanstva ili lex nationalis. Ako po tom pravu ona postoji, ima se smatrati da je to lice stranački i parnično sposobno i pred srpskim sudovima.. Ali ako to lice po pravu svog državljanstva nije parnično sposobno, a jeste po srpskom pravu, kao pravu zemlje suda (lex fori), ovo lice smatra se prnično sposobnim. Za lica sa više državljanstava važe sledeća pravila: ukoliko je jedno od njihovih državljanstava srpsko, on se ima smatrati domaćim licem, ukoliko ima više stranih državljanstava treba ga smatrati državljaninom države u kojoj ima prebivalište, a ukoliko nema prebivalište ni u jednoj zemlji, treba ga smatrati državljaninom države sa kojom ima najbližu vezu. S druge strane, kod apatrida prebivalište zamenjuje kriterijum državljanstva, a ukoliko apatrid nema ni prebivalište, primenjuje se pravo njegovog boravišta, a ako i toga nema, merodavno je srpsko pravo kao lex fori.
Lex nationalis pravnih lica određuje se prema sledećim kriterijumima.- pravno lice pripada državi po čijim propisima je osnovano, a ako ima sedište u drugoj državi koja ga smatra svojim, i naši sudovi će smatrati da lice ima pripadnost države svog sedišta.
Aktorska kaucija ( cautio iudicatum solvi). Kada je tužilac stranac pravni sistem dozvoljava tuženom da sumnja u iskrenost tužiočevih namera, pa da pretpostavi da je tužba podneta iz obesti, pa stoga ima pravo da traži da tužilac predujmi troškove, zahtevom za podnošenje aktorske , tužilačke kaucije. Ovo se zasniva na pretpostavci da za razliku od domaćih državljana postoji veća verovatnoća da stranac nema imovinu iz koje bi se troškovi naknadili u Srbiji. Ti troškovi se samo predujmljuju u toku postupka, da bi sud tek u presudi odlučio ko snosi sudkse troškove , a to je onaj ko izgubi u meri svog poraza. Za aktorsku kauciju važe sledeća pravila: 1. Da bi zahtev za polaganje kaucije bio uspešan potrebno je da je tužilac strano fizičko ili pravno lice. U slučaju aktivnog, običnog ili jedinstvenog supraničarstva kaucija se može tražiti samo od tužilaca od kojih bi se mogla tražiti da su samostalni tužioci. 2. Zahtev za polaganje kaucije može tražiti svaki tuženi bez obzira na državljanstvo. Umešači takođe mogu da traže kauciju, za sebe i za stranku kojoj su se pridružili. 3. Kaucija se može dobiti samo na osnovu zahteva , ne i po službenoj dužnosti. Pismeni zahtev ili dat usmeno na zapisnik, mora se podneti na pripremnom ročištu, odnosno prvom ročištu za glavnu raspravu, pre upuštanja tuženog u meritum. Docnije se zahtev može podneti samo ukoliko je tuženi kasnije saznao za okolnosti koje njemu vode. U svakom slučaju on se mora podneti do okončanja prvostepenog postupka. Protiv protivtužbe zahtev nije moguć. 4. O zahtevu odlučuje sud rešenjem, pa ukoliko ga usvoji određuje njenu visinu. Kaucija se polaže u novcu ili drugim vrednostima. Sud je vezan visinom predložene kaucije, ne može ići preko tažene sume. Posle podnošenja zahteva, a do donošenja rešenja tuženi ne mora nastaviti postupak.. ukoliko se zahtev usvoji tuženi ne mora nastaviti postupak sve dok tužilac ne uplati kauciju u depozit suda, odnosno dok rok za uplatu ne istekne. 5. Zahtev se može usvojiti samo prema tužiocima koji pripadaju državama koje u odnosu prema Srbiji imaju faktički reciprocitet, te licima koja kod nas uživaju pravo azila, a sa političkog razloga. Reciprocitet postoji sa onim državama koje su kao i Srbija, ratifikovale Hašku konvenciju o građanskom sudskom postupku iz 1905. i 1954., ili Hašku konvenciju o olakšanju međunarodnog pristupa sudovima iz 1988. godine. 6.zahtev se neće usvojiti ukoliko je podnet u bračnim sporvoma, u paternitetskim i maternitetskim sporovima, sporvima povodom zakonskog izdržavanja, povodom radnih odnosa, meničnoj i čekovnoj tužbi.
Jezik suđenja. U postupku pred srpskim sudom u upotrebi je srpski jezik i ćirilično pismo. Opšte je pravilo da stranac ima pravo upotrebe svog sopstevnog jezika, o čemu ga sud upozorava, a što se unosi u zapisnik. Jedino ako stranac izjavi da mu prevođenje nije neophodno, ono se neće obezbediti, a u slučaju da stranac želi upotrebu nekog drugog jezika, obezbeđuje se prevodilac tumač. Prevodilac se angažuje na račun stranke ili nekog drugog učesnika u postupka koga se to tiče. Jedino prevođenje na jezike nacionalnih manjina pada na teret suda, ukoliko je u sudu u službenoj upotrebi i jezik nacionalne manjine kojoj stranka pripada. Sva pismena koja cirkulišu prema sudu ili strankama moraju biti na srpskom jeziku, uz prevod na račun zainteresovanih lica.
Svaki sud limitiran je granicama zemlje za koju je osnovan, on ne može suvereno delovati van tog područja. Za razliku od njega sudski postupak se može proširiti i van granica ukoliko bilo koju radnju treba izvršiti van tih granica. Zbog toga radnje suda da bi bile obavljene, zahtevaju saradnju suda postupka sa nekim drugim sudom, lokalnim ili stranim koji će izvršiti pojedine radnje u stranom postupku. Te radnje mogu biti:
-dostavljanje sudskih poziva ili drugih pismena;
-dostavljanje isprava (isparave o građanskim stanjima, matične knjige na primer)
-izvođenje dokaza
-saslušanje svedoka
-veštačenje, uviđaj, popis imovine
-pribavljanje podataka o stanju stranog prava
Saradnja sudova različitih zemlja u obavljanju ovih radnji naziva se međunarodna pravna pomoć i obavlja se na osnovu zamolnice koju sud molilac upućuje zamoljenom sudu. Osim unutrašnjih izvora i međunarodni ugovori regulišu ovu materiju: Haške konvencije o građanskom sudskom postupku (iz 1905 i 1954), Haška konvencija o dostavljanju u inostranstvu sudskih i vansudskih akata u građanskim i trgovačkim stvarima (iz 1970).
Da bi domaći sudovi pružali pravnu pomoć inostranim potrebno je da su ispunjeni sledeći uslovi: 1. Opštenje sa stranim sudovima mora biti diplomatsko, a zamolnica mora biti na srpskom jeziku ili je mora pratiti prevod. 2. Zahteva se reciprocitet, dovoljan je faktički i formalni reciprocitet, uz pretpostavku njegovog postojanja. Ukoliko postoji sumnja, objašnjenje daje Ministarstvo pravde. 3. Procesne radnje za čije je izvođenje zamoljen domaći sud izvodi po pravilima domaćeg prava, osim ako je posebno zamoljen da postupi na neki drugi način.
