Pismeno zaveštanje pred svedocima jeste redovni i privatni oblik zaveštanja koje se sačinjava tako što zaveštalac pred dva svedoka izjavi da je unapred sačinjeno pismeno pročitao i da je to njegova poslednja volja, a potom se na pismenu svojeručno potpiše. Stavljanje rukoznaka nije dozvoljeno. Istovremeno, prisutni svedoci potvrđuju da je zaveštalac pročitao zaveštanje, i da je izjavio da je to njegova poslednja volja i da ga je potpisao. Svedoci se potom potpisuju na samom zaveštanju, a poželjno je da bude naznačeno njihovo svojstvo svedoka.
Testament može da sadrži odredbu kojom zveštalac određenom licu ispoukoprimcu, legataru, ostavlja jedno ili više određenih koristi iz zaostavštine, ne postavljajući ga za naslednika. Isporuka zato predstavlja oblik singularne sukcesije gde isporukoprimac dobija imovinsku korist iz testamenta iako nije naslednik, i gde isporukoprimac ne odgovara za dugove ostavioca. Legatar ima pravo na legat posle poverilaca, ostavioca i nužnih naslednika. Isporuka može biti određena samo u formi zaveštanja. Isporuka obuhvata tri lica: zavestaoca, opterećeno lice – onerata i korisnika – isprukoprimca. Onerat može biti svako lice koje dobije određenu korist iz zaostavštine. To znači da zaveštalac može opteretiti legatom ne samo testamentalne naslednike već i legatare i tada je reč o sublegatu. Legat se može ostaviti, između ostalih i licima koji su zakonski naslednici zaveštaoca i u tom slučaju reč je o prelegatu. Isporukoprimac nije univerzalni već singularni sukcesor, tako da on ostavljeno pravo ne stiče neposredno u trenutku smrti ostavioca. Isporuka ovlašćuje legtara da od onerata zahteva određeno davanje, činjenje, nečinjenje ili trpljenje, ili drugim recima legat stvara obligacioni odnos između isprorukoprimca kao poverioca i onerata kao dužnika. Kao dužnik isporuke javlja se ono lice kome je naloženo njeno ispunjenje. Ako zaveštalac ne odredi onerate, ispunjenje tereti sve zakonske i testamentalne naslednike srazmernno njihovim naslednim delovima. Ako onerat ne može ili neće da nasledi, dužnik isporuke biće ono lice koje dolazi na nasleđe umesto onerata, osim ako zaveštanjem nije drugačije određeno. Legatar kao singularni sukcesor ne odgovara za ostaviočeve dugove. Međutim, zaveštalac može narediti da isporukoprimac odgovara za sve ili neke njegove dugove u granicama vrednosti isporuke. Zakon o nasleđivanju propisuje da se ostaviočevi poverioci namiruju pre legatara. Zakon takođe predviđa i tri slučaja kada isporuka pada: 1. Ako isporukoprimac umre pre zaveštaoca, ili se odrekne isporuke, ili je nedostojan – tada predmet isporuke ostaje oneratu, osim ako u zaveštanju nije drugačije određeno; 2. Ako zaveštalac otuđi ili potroši individualno određen predmet zaostavštine ili taj predmet prestane da postoji za života ostavioca; 3. Ako posle smrti zaveštaoca ispunjenje isporuke postane nemoguće zbog događaja za koji onerat ne odgovara.
Tumačenje zaveštanja. Tumačenje zaveštanja predstavlja nalaženje prave namere koju je imao zaveštalac kada je sačinjavao testament. Pošto je zaveštanje strogo lični, jednostrani i dobročini pravni akt, prilikom njegovog tumačenja koristi se subjektivni metod. Prema Zakonu o nasleđivanju zaveštanje treba tumačiti tako da se otkrije prava namera zaveštaoca. Pravilo koje podrazumeva subjektivni metod pre svega znači da se pri tumačenju spornih odredaba testamenta ne treba držati doslovnog značaja upotrebljenih izraza, već treba istraživati zaveštaočevu pravu nameru. Ako nije moguće pronaći pravu volju zaveštaoca, naš zakon predviđa sledeće pravilo: u slučaju sumnje treba se držati onoga sto je povoljnije za zakonskog naslednika ili za lice kome je testamentom naložena neka obaveza. Zakonom o nasleđivanju je predviđeno da ako je u konkretnom slučaju nemoguce saznati pravu nameru zaveštaoca, zaveštanje treba tumačiti u korist zakonskih naslednika. ili, ako je sporno prilikom tumačenja, da li je reč o uslovu ili nalogu, zaveštanje treba tumačiti u korist lica kome je naložena neka obaveza testamentom, dakle da je reč o nalogu koji se ne mora, za razliku od uslova ispuniti doslovno kako glasi već najpribližnije.
Zakon o nasleđivanju definiše kome će pripasti deo testamentalnog naslednika koji ne može ili neće da nasledi. Kada zaveštalac odredi više naslednika, a ne odredi njihove nasledne delove, deo naslednika koji ne može ili neće da nasledi jednako prirasta ostalim postavljenim naslednicima. Kada zaveštalac postavi naslednike tako da jednima odredi nasledne delove a drugima ne odredi, deo naslednika koji ne može ili neće da nasledi jednako prirasta samo naslednicima čiji delovi nisu određeni. Međutim, kada zaveštalac postavi naslednike i svima odredi nasledne delove, deo naslednika koji ne može ili neće da nasledi pripada zakonskim naslednicima.
Ništavost zaveštanja. Zaveštanje može biti ništavo, ako je njegova sadržina protivna prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima. Zakon pored ove opšte ništavosti predviđa i posebne slučajeve ništavosti zaveštanja. Ništavo je zaveštanje koje sačini lice koje nije navršilo 15 godina života ili je zbog nesposobnosti za rasuđivanje potpuno lišeno poslovne sposobnnosti, kao i falsifikovano zaveštanje. Kod falsifikovanja testamenta bitno je utvrditi postojanje namere falisfikovanja. Ništavost neke odredbe zaveštanja ne povlači ništavosti samog zaveštanja ako ono može opstati bez ništave odredbe ili ako ta odredba nije bila odlučujuća pobuda zbog koje je zaveštanje sačinjeno. U našem pravu izričito je predviđena ništavost sledećih odredaba u testamentu: 1. Odredba kojom zaveštalac određuje naslednika svome nasledniku ili isporukoprimcu; 2. Odredba kojom zaveštalac zabranjuje svom nasledniku ili isporukoprimcu da otuđi stvar ili pravo koje mu je ostavio; 3. Odredba kojom se zabranjuje ili ograničava deoba nasledstva; 4. Odredba u javnim testmentima kojom se nešto ostavlja licu ovlašćenom za sačinjavanje zaveštnja kao i supružniku, precima, potomcima, braći i sestrama tih lica; 5. Odredba u alografskim i javnim testamentima kojom se nešto ostavlja testamentalnim svedocima, kao i supružnicima, precima, potomcima, braći i sestrama svedoka; 6. Odredba o usmenom testamentu kojom se nešto ostavlja testamentalnim svedocima, njihovim supružnicima, precima, potomcima, pobočnim srodnicima do četvrtog stepena srodstva, kao i supružnicima svih tih lica.
Simulovana i fiktivna zaveštanja kao i testamenti kod kojih ne postoji volja zaveštaoca da testira, jesu apsolutno ništavi. Imajući u vidu to da apsolutna ništaovst štiti javni interes, iz te karakteristike proističu i odlike ustanove apsolutne ništavosti. Na ništavost zaveštnja sud pazi po službenoj dužnosti i na nju se može pozvati svako zainteresovano lice. Pravo na isticanje ništavosti ne gasi se, čime se ne dira u pravila o održaju, sticanju od nevlasnika i zastarelosti potraživanja. Ništavo zaveštanje smatra se zaveštanje koje nikada nije ni bilo sastavljeno i nakon poništaja testamenta lice koje je bilo naslednik smatra se fiktivnim naslednikom čija se prava i obaveze određuju na osnovu pravila o savesnom i nesavesnom držaocu. U slučaju poništaja testamenta primenjuje se zakonski red nasleđjivanja, osim ako je cilj poništaja testamenta bilo opozivanje ranijeg zaveštanja.
Rušljivo zaveštanje. Zaveštanje je rušljivo ako ga je sačinilo lice koje nije imalo testamentalnu sposobnost, ako je u vreme sačinjavanja zaveštanja bilo mana zaveštočeve volje i ako prilikom sačinjavanja zaveštanja nisu poštovana pravila forme. Kada je reč o zaveštajnoj nesposobnosti kao razlogu rušljivosti zaveštanja treba voditi računa i o tome da ona može biti uzrok i apsolutne ništavosti. Nedostatak testamentalne sposobnosti biće razlog rušljivosti zaveštanja onda kada je testament sačinilo lice starije od 15 godina, koje je nesposobno za rasuđivanje, a nije lišeno poslovne sposobnosti. Ako je testament sačinilo lice mlađe od 15 godina ili lice koje je navršilo 15 godina a nespobono je za rasuđivanje, a sudskom odlukom potpuno je lišeno poslovne sposobnosti, onda je zaveštanje apsolutno ništavo.
Zaveštanje je rušljivo i kada postoje mane volje u vreme sačinjavanja zaveštanja, tj. kada je sačinjeno pod uticajem prinude, pretnje, prevare ili u zabludi o činjenicama koje su zaveštaoca pobudile da sačini testament. Rušljivo je zaveštanje koje nije sačinjeno u obliku i pod uslovima predviđenim zakonom. Poništaj zaveštanja zbog rušljivosti može zahtevati samo lice koje za to ima pravni interes, u roku od godinu dana od dana saznanja za postojanje razloga rušljivosti, a najkasnije u roku od 10 godina od dana proglašenja testamenta.
