Za priznanje strane sudske ili arbitražne odluke ili odluke organa sa njima izjednačenim, nadležni su isključivo srpski sudovi. O priznanju oni mogu raspravljti na dva načina: kao o glavnom pitanju i prejudicijelno (incidentalno).
Kada je u pitanju priznanje strane sudske odluke kao glavnog pitanja ono se sprovodi po pravilima vanparničnog postuka. Za postupak prizavanja nadležni su u prvom stepenu Viši sudovi, odnosno Privredni sudovi kada su u pitanju odluke iz oblasti privrede ili arbitražne odluke. Svaki stvarno nadležan sud može biti mesno nadležan sud ukoliko predlagač dokaže da će na teritoriji tog suda koristiti tu odluku. Samo se kondemnatorne odluke vezuju u pogledu mesne nadležnosti po imovini lica koje je dužnik iz presude čije se priznanje traži. Postupak se inicira predlogom za priznanje, a okončava se rešenjem o priznanju. Priznanjem se strana odluka izjednačava sa srpskom u svim dejstvima, uključujući i dejstvo izvršnosti. Aktivnu legitimaciju da pokrenu postupak imaju stranke iz stranog postupka, njihovi pravni sledbenici i druga lica za koja odluka može imati neposredni ili posredni pravni zanačaj. Obzirom da je odluka deklaratorna pravni interes mora da postoji na strani lica koje ga inicira. Sadržina zahteva nije definisana Zakonom o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, ali zahtev treba da sadrži sve podatke o predlagaču i protivniku predlagača, zatim predlog kakvo rešenje treba da donese domaći sud i potpis predlagača. Uz predlog se dostavlja original odluke sa prevodom, koja mora biti snabdevena klauzulom pravosnažnosti. Postupak se sprovodi i ako se protivnik predlagača ne odazove pozivu. Odluka se kontroliše sa aspekta postojanja neke od zakonom predviđenih smetnji za njeno priznanje. Važi princip ograničene kontrole stranih odluka , one se preispituju samo s razoga izričito u zakonu predviđenih, a koji su uglavnom proceduralne prirode. Postupak je kontradiktoran, odluke zbog prizanja ili izostanka ne mogu se doneti.
Rešenje o priznanju deluje erga omnes, pa mora biti obrazloženo. Žalbu je moguće uložiti u roku od 15 dana od dana dostavljanja rešenja. S druge strane kada su u pitanju arbitražne odluke, rok za ulaganje žalbe iznosi 30 dana . O žalbi odlučuje Apelacioni ili Privredni apelacioni sud. Pravosnažna priznata strana odluka izvršava se po pravilima Zakona o izvršanju i obezbeđenju kao i domaća.
Svaki sud o priznanju može odlučivati incidentalno, kao o prethodnom pitanju sa dejstvom samo za taj postupak. Kao o prethodnom pitanju o priznanju može se raspravljati u parničnom, vanparničnom i izvršnom postupku, u zavisnosti od toga u kom postupku se prethodno pitanje pojavi. U svim ovim postupcima sudovi su obavezni da proveravaju jesu li ispunjeni uslovi za priznanje strane sudske odluke.
U praksi najčešće će se prejudicijelno o priznanju raspravlajti u izvršnom postupku, u povodu predloga za izvršanje u kome se strana odluka javlja kao izvršna isprava, jer je logično da se poverilac iz strane odluke opredeli za direktan put izvršanja u kome s priznanje javlja kao prethodno pitanje. Predlagač mora izvršnom sudu dostaviti dokaz o izvršnosti strane odluke. Nadležnost suda određuje ZIO a postupak se u celosti sprovodi po odredbama ZIO. O predlogu odlučuje sudija pojedinac, koji do donošenja rešenja o izvršanju ne saslušava ni poverioca ni dužnika, ukoliko je to moguće s obzirom na raspoložive podatke. Razlika u odnosu na izvršni postupak na osnovu domaće odluke ogleda se samo u činjenici što bi sud morao da kontroliše i da li su ispunjene pretpostvke za priznanje strane odluke o kojima se vodi računa po služebnoj dužnosti a koje su sadržane u Zakonu o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja. Odluka o ispunjenosti uslova za priznanje o kojima sud vodi račuan po službenoj dužnosti ne bi se nalazila u izreci rešenja, već samo u njegovom obrazloženju.
Da bi se strana sudska odluka priznala potrebno je da postoji uzajamnost između države odluke i Republike Srbije. Ako reciprociteta nema priznanje se uskraćuje. O postojanju reciprociteta sud vodi računa po službenoj dužnosti. Sadržinski gledano reciprocitet mora biti materijalni: priznaće se one sudske odluke koje pripadaju zemlji u kojoj se priznaju srpske odluke pod uslovima koji nisu bitno stroži od uslova sadržanih u srpskom pravu. Sa aspekta nastanka, dovoljan je faktički reciprocitet, dakle onaj koji u praksi postoji bez obzira na to kako je nastao.
Po srpskom pravu, postojanje reciprociteta se pretpostavlja. To je polazište prava, ali ako se u njegovo postojanje posumnja, sud se oslanja na sve dokaze o njegovoj egzistenciji koje mu ponude stranke, ali uzima u obzir i sve druge informacije, pa i one koje mu dostavi Ministarstvo pravde. Sud slobodno ceni sve dokaze pa i mišljenje Ministarstva pravde. Ukoliko se iz dokaza ne može ništa sa sigurnošću utvrditi u pogledu postojanja reciprociteta, priznanje se neće uskratiti. Ovo posebno važi ukoliko se ne može ništa utvrditi jer nije bilo pravnog saobračaja između Srbije i te zemlje time se čini tzv. prvi korak ka uspostavlajnju reciprociteta. Priznanje se može uskratiti samo ako se dokaže da se u zemlji odluke odbija priznanje one vrste sudskih odluka koja je podneta na priznanje domaćem sudu.
Reciprocitet nije uslov za priznanje odluka donetim u bračnim, maternitetskim i paternitetskim sporovima. Zatim reciprocitet nije uslov kada prizanje traži srpski državlajnin, a isto važi i kada se strana odluka odnosi na lično stanje državlajnina države porekla odluke.
Posebna pravila u pogledu odluka koje se tiču statusa. Kao i pojedinci i pravni sistemi posebno su osetljivi na sudske odluke koje zadiru pojedina statusna pitanja pojedinca. Tako i naš zakon postvlja posebne uslove kojima ublažava ili pooštrva režim priznanja , a kada su u ptanju statusi: srpskih državljana, statusi lica koja pripadaju državi koja je donela odluku i statusi državljana trećih država. Ako je strani sud doneo odluku koja zadire u statusna pitanja srpskog državljanina, ona će biti priznata samo ukoliko pravo koje je primenjeno prilikom njenog donošenja , pa ni sama odluka, bitno ne odstupaju od rešenja do koga bi se došlo primenom srpskog prava. Ako statusna odluka tangira lica koja su državljani zemlje odluke, ona će biti priznata i ako sa Srbijom ne postoji reciprocitet, a ako je njome povređen srpski javni poredak i ako je nadležnost zasnovana tako da iritira srpsko pravo. Ako strana sudska odluka zadire u lično stanje trećih država, odluka može biti priznata samo ukoliko su kumulativno ispunjeni uslovi priznanja sadržani u pravu zemlje čiji je državljanin osoba u pitanju.
